Dragisa Vasic - Rekonvalescenti (Odlomak)

И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом. А горе, на узвишици, седам црних павиљона све више тону у глибу. Раскаљале се стазице од шљунка, свуда житко блато са разгаженим кречом, и безброј мутних пенушавих олучића, као по орању, кркоре између блатњавог жутог лишћа. Сву да пиштољина, трагови стопа пуни воде, зидови мокри и стабла великог дрвећа покисла до сржи, пасу се разлили црвени крстови и обојили бело мокро платно на барјацима, прокишњавају павиљони и душа подрхтава од влаге и студени. А доле, у равни дави се варош у потопу магле, и само штрче кипариси и џамије, и пропињу се као над водом високи кровови с димњацима, као у поплави.

Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Ѕtephenѕon улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала.

Онда реконвалесценти, увијени у ћебад и шињеле и захвални Богу што нису у рову, прекидају полугласне разговоре о свачему и подижу бледе главе.

Она журно скида свој огртач од гуме, па шал, и у белој припијеној кецељи прилази првим креветима. 

...